ŠTA JEDAN BEOGRAĐANIN misli o Sarajevu…. Vrijedi pročitati ovaj tekst
Na jednom mestu Sarajevo vam uzme. Na drugom mestu vam da, ali duplo više. Posle godinu dana, meni je dalo mnogo više nego što mi je uzelo.
Piše: Vladimir BOBETIĆ (Autor radi za Al Jazeeru kao reporter. Novinarstvom se bavi od 1999. godine. Karijeru je počeo na beogradskoj televiziji Studio B. Radio je i na televiziji PINK, televiziji FOX i u Constantin Entertainment-u. Profesionalno se usavršavao na televiziji ABC u New Yorku i El Pasu u Texasu. Dobitnik je nagrade "Zlatni zapis" 2007. godine za unapređenje televizijskog izraza)
Otvoren mi je prozor. Uvek je otvoren kad dođe proleće i kada se čuje poziv za akšam namaz. A večeras je poziv završio tačno u 8:38.
Za dvadesetak minuta čuće se i zvona sa crkava.
Da li se Sarajevo promenilo? Nemam pojma. Pitajte Sarajlije. Meni je ovo „aktuelno“ Sarajevo jedino koje poznajem. I nije loše, da vam odmah kažem.
Grad sateran među brda. Često stisnut oblacima. Sa nikad mirnim nebom. Ranjen, a lep. Depresivan, a veseo. Mali, a opet veliki. Uskogrud, a pun razumevanja. Nasmejan i kada je tužan. Grad koji je kontradikcija samom sebi.
Sitnice koje život znače
Na jednom mestu Sarajevo vam uzme. Na drugom mestu vam da, ali duplo više. Posle godinu dana mogu da kažem da je meni dalo mnogo više nego što mi je uzelo. Valjda kada se prepustiš, onda i dobiješ.
Sitnice su to.
Gospođa sa kase u DP marketu kojoj „moram“ da se javim dan pre nego što otputujem, kao i najkasnije dan nakon povratka sa puta. Da ne brine što me dugo nije bilo.
Teta Mersiha iz prizemlja koja se u mom životu proslavila čuvanjem „mrtve“ straže pored kola prepunih mojih stvari i rečenicom: „Sine, ovdje hoće da razbiju auto i zbog majice, a kamo l’ zbog ovog tvog pokretnog Mercatora“.
Dobio sam mahalu (glavne gradske četvrti namenjene isključivo za stanovanje), mada niko ne ume da mi kaže kako mi se mahala zove, niti gde pripada. Bjelave ili Višnjik. Ili sam na granici. Koja god da je, tek postao sam mahalac.
Da bih to postao, trebalo je da od kuće do posla više od deset puta kažem ‘dobar dan’ i pitam ‘kako ste’ ili ‘šta ima’. Pitanje ‘šta ima’ ne iziskuje iscrpan odgovor. To je kurtoazija. Tako se i odgovara. Sa ‘evo’. Ko će na svoje muke da sluša još i moje priče.
Tako sam naučio i čuveni kurtoazni brzopotezni sarajevski razgovor:
- Đe si, paša moj?
- Ooooo. Đes’ ti?
- Šta ima?
- Evo!
- Kod tebe?
- Evo!
I razlaz.
Sarajevski prijatelji
Tu je i moj brat, braco, bracika, kako vam je volja. Miran, multitalenat za sve! Kompanjon za putovanja i dovoljan zanesenjak da delimo slične snove o životu u dalekim krajevima. A snovi se ne dele sa svima.
Dobio sam Emira i njegovu porodicu. Zapravo, njima dugujem zahvalnost što mi je Sarajevo postalo dom u pravom smislu te reči. Prvi iftar, prvi sarajevski roštilj, prvi džem od šljiva na poklon, pekmez… sve to i mnogo više.
Dobio sam Lejlu, moju Lejlu, onu koja govori engleski kao britanska kraljica. Ona sa kojom najviše volim po Ferhadiji da pevam skraćenu verziju “Mostarskih dućana”. U našoj verziji prolaznici saznaju samo da su lepi mostarski dućani i da je Fata u magazu ušla sama, a da je mudri Mujo za njom zamandalio vrata. Pa da! “Give me the point”, što bi Lejla rekla.
Marka, Markana kome ja dođem ludo dete a on meni strogi roditelj. Čovek koji i u crnom vidi belo. Korektiv gluposti i sitnih kaprica koje povremeno sebi priuštim. Čovek za čijim izvorom životne energije i optimizma još uvek ljubomorno tragam.
Almira, koga iz milošte zovem Almir-beg. Jer beg i jeste. Koliko smo samo sati proveli razmatrajući aktuelnu situaciju i pronalazili “najbolja” rešenja. Ma svaki bi se političar postideo. E, da je ovoj zemlji više Almira, drugačije bi mnogo toga bilo.
Ismetu, koja me vraća u lepša vremena i lepši svet. Svet u koji niko osim nas dvoje ne ulazi, svet knjiga. Da mi nije nje, ne znam sa kim bi o knjigama pričao, niti iste razmenjivao. O Ismetinom izvrsnom kadaifu koji krišom čuva za mene, nekom drugom prilikom.
Maju, to malo makedonsko čudo. Najblistavijeg osmeha i najdubljih očiju u kojima stanjuje samo dobrota. Prijatelja za sva vremena i sve situacije.
Gospodina Hajrudina Bureka i njegovog sina. Kod njih kupujem tucanu kahvu. Onu za koju je Zuko Džumhur napisao: “Ova se kahva tuca i pije, ko može i ko smije.” Uvek tražim 200, a dobijem 400 grama, da ponesem mojima u Beograd.
Dobio sam i moj multi-kulti šareniš na poslu. Mešavinu karaktera, kultura, jezika. Miks malih disfunkcionalnosti uklopljenih u funkcionalnu celinu. Dobre ljude pre svega i iznad svega, zbog kojih još gajim nadu za sve nas.
I mogao bih tako da nabrajam dok ne pobrojim, čini mi se, sve vas u ovom gradu.
‘Šta li je izgubio’, pitate se vi. Ne mnogo toga.
Rodni grad i ljude nosim sa sobom gde god da krenem. Taj svet napravljen od ljubavi prema mom Beogradu, porodici, prijateljima, ljubomorno čuvam. Ima ljudi koje nisam uspeo da sačuvam. To ću pripisati sopstvenoj nesposobnosti. Izgubio sam i april u Beogradu.
Ali posle prvih godinu dana u Sarajevu, mogu da kažem: Sarajevo je moje, a da to nije. I ovde završavam.
Izvor: Al Jazeera
sva komplementarnost sarajeva od vera ,nacija i naroda dala mu je ono sto nijedan grad nema . a sta to nema. pa tesko je objasniti onome ko to nije osetio i video. ako si dobronameran svog pekara,apotekara,steknes za dva dana., sto negde nemozes steci za ceo zivot.otvorenost spremnost na salu ili sto sarajlije kazu zajebanciju imate na svakom koraku.rat mu je uzeo mnogo ali dusu niko i nikada ne moze.
vrujete li da u sarajevu jos uvek mozete komsiji zakucati na vrata i traziti soli,lek a ako ste dobri dobit cete i vise nego sto ste trazili pogotovo ako je komsinica otvorila vrata. mozda i preterujem. kazu da je isto i u americi., s tom razlikom da umesto soli dobijete kalasnjikov.
hvala ti sarajevo dao si mi ono sto mi je malo koji grad mogao dati…
Ima jos jedan grad gde sve moze skoro ko u Sarajevu(sve ne moze jer je Sarajevo jedinstveno)a to je Prijepolje!!!
Ko nije proveo makar sedmicu dana u Sarajevu, on ne zna šta je druženje, čta je život jer mi svakoga prihvatamo kao svoga, a ako se ukaže obostrano ljusko ponašanje, ostajemo vječiti prijatelji jer trebaju mnogi da čuju onu pjesmu: “Ko se jednom napije, vode sa Baščaršije, taj iz Sarajeva otići ne umije” Takvi smo, ali, možda nas ta dobrota i negativno košta…!?
Nedavno sam bila u Sarajevu. Sarajevo je prelijepo,sjecanja me vratise u moju mladost.Ali moram reci da nisu samo Sarajlije takav narod, budite sigurni da je sav nas narod takav u citavoj Bosni , mi bosanci smo jedinstven narod, tako nesto necete naci nigdje.Ubjedjena sam u to.
Samo ga i zdrzi pasha moj predobri.
Divno
!
Žalosno je što su neki došli u Sarajevo u opancima i sa kartom za prevoz samo u jednom pravcu, postigli sve što se može postići (fakultet,doktorat,ugled,stan…)i izašli na okolna brda da nas pobiju. Sarajevski duh nikada umrijeti neće dok je nas stanovnika Sarajeva i čestitih ljudi iz drugih država koji cijene našu dobrotu i velikodušnost.
Ne mogu da vjerujem!!! Ovoliko normalnih komentara na jednom mjestu nikada nisam pročitao!!! Kako li je ovo prošlo bez bolesnika???
Jedno je Rajvosa, i danas mu je rodjendan. Jedinome mome gradu, nemam drugi. Grad u kojem se definitivno prosipa najvise suplje price po kvadratnom metru na svijetu. Grad gdje u mom najdrazem kaficu kao sanker radi Aco, iz Doboja. Jedan dan udjem i kazem mu-selam alejk brate! on meni odgovara-alejkumuselam, uz prasak smijeha. drugi dan udjem i kazem mu-pomaze bog junace, a on meni-e tebi vala nije pomogao, vidi te kakav si sunce ti poljubim, i opet smijeh. Iskreni smijeh, iz dubine duse. Proslo ljeto imao slomljenu ruku, u gipsu mi bili mali i domali prst desne ruke. kad sam usao u kafic, vidim Acu u sanku. dignem ruku, a posto su onda dva u gipsu izgleda kao da sam mu pokazao tri prsta. Tad mi je rekao da nisam normalan i da ce me ‘moji’ ubiti hehe. U Saraj’vu je bitno da si insan, nije bitno jesi li Mehmed, Ivan, Marko. Budi insan. Tom Aci bih pomogao u svako doba dana i noci, jer bi i on meni. Sretan ti rodjendan, lijepo moje Saraj’vo. Samo da hoce otici sandzaklije i ovi iz istocne bosne pa da dahnem dusom.